Сръбски

У тексту су изнета нека основна запажања о политичким оквирима српско-бугарске културне узајамности тј. хипотетички је сагледана могућа улога политичких односа као чиниоца културног распростирања у оквирима византијске цивилизације, с обзиром на променљиву црквену јурисдикцију и праксу одређеног богослужбеног обреда, римског или византијског. Као начелно повољни оквири за процесе српско-бугарског културног распростирања – тј. деловању кирилометодијевске традиције у ширем смислу – сагледавају се: – у раној фази односа (приближно од 870. до 1019. године) примери духовног и брачног сродства (Петар и Симеон, Самуило и Владимир), кратак период могуће црквене јурисдикције Бугарске над делом српских области (после 923. године), постојање контакне зоне као што је област града Раса (од краја 9. века), посебно после установљења епископије; у међуфази (од 1019. до 1235. године) то се углавном своди на деловање српског владара у Расу као ктитора и покровитеља Цркве у оквирима Охридске архиепископије (последња трећина 12. века); у каснијој фази (после 1219. односно 1235. године) основни повољан оквир представља црквена реорганизација у заједницу помесних православних аутокефалних Цркава која укључује Српску и Бугарску цркву, као и релативно бројни примери брачног сродства српских и бугарских владара, који се интензивирају почев од краја 13. века и задржавају своју важност до времена турских освајања (посебно значајна је епоха Стефана Душана и Ивана Александра), када политички оквир српско-бугарске узајамности нестаје.

У раду се испитује модел успостављања српског духовног, скрипторског и уопште културног центра у Серу током тридеценијске српске управе (1345–1371). При томе се посебна пажња обраћа на две значајне појединости: историјску – одлучење српског цара, пат­ријарха и архијереја од Цариградске цркве, и географску – специфичан положај „богоспасног града Сера“ и његову близину Светој Гори и Бугарском царству Ивана Александра. Указивањем на одређене одлике ктиторске књиге митрополита Јакова (Четвороблаговесник Јакова Серског), у раду се, најпре, скицира државно-црквени програм српског владара и серског митрополита. У исто време, даје се оцена о успешности реализације тог програма у серској средини. Посредством рукописа које је митрополит Јаков даровао синајском манастиру настоји се указати на упућеност словенског духовног и културног центра на скрипторије на Светој Гори, али и на оне у средишњем делу Српског царства. Скицирање серског културног центра током тридеценијске српске управе довршава се истраживањем културног амбијента обликованог за време Теодосија, последњег серског митрополита српског порекла.

У чланку се тумаче поједине особине књижевног стваралаштва Григорија Цамблака, са становишта реторичке критике. Полазећи од одабраних појмова савремене теорије реторике, интерпретирамо одломке тематски и жанровски различитих Цамблакових састава, показујући на тај начин значајне особине његове изразито реторичне поетике.

У раду је анализиран састав са пописом нерадних дана у години који је објављен у Горажданском псалтиру с последовањем. Он се састоји из три целине. Прва и друга садрже непокретне и покретне празнике у години, док трећа садржи санкције за вернике који не празнују прописане дане. У саставу су пописана 102 нерадна дана у години, рачунајући и недеље. Санкције су духовне и световне природе, и исказане су различито, у зависности од друштвеног слоја и статуса преступника. Листа нерадних дана са санкцијама не припада уобичајеним саставима псалтира с последовањем. Она је пенитенцијалног, а не богослужбеног обележја и води порекло из средњег века. Један њен препис постоји у евхологиону са пенитенцијалним саставима са почетка XV столећа. Њено присуство у горажданској богослужбеној књизи препознајемо као део уредничког посла штампара и јеромонаха Теодора Љубавића. Захваљујући томе што је штампана књига убрзо преписивана у рукописну, познате су нам још две копије типа горажданске листе нерадних дана у различитим богослужбеним књигама.