политичко-црквени односи

У раду се испитује модел успостављања српског духовног, скрипторског и уопште културног центра у Серу током тридеценијске српске управе (1345–1371). При томе се посебна пажња обраћа на две значајне појединости: историјску – одлучење српског цара, пат­ријарха и архијереја од Цариградске цркве, и географску – специфичан положај „богоспасног града Сера“ и његову близину Светој Гори и Бугарском царству Ивана Александра. Указивањем на одређене одлике ктиторске књиге митрополита Јакова (Четвороблаговесник Јакова Серског), у раду се, најпре, скицира државно-црквени програм српског владара и серског митрополита. У исто време, даје се оцена о успешности реализације тог програма у серској средини. Посредством рукописа које је митрополит Јаков даровао синајском манастиру настоји се указати на упућеност словенског духовног и културног центра на скрипторије на Светој Гори, али и на оне у средишњем делу Српског царства. Скицирање серског културног центра током тридеценијске српске управе довршава се истраживањем културног амбијента обликованог за време Теодосија, последњег серског митрополита српског порекла.