Srđan Pirivatrić

У тексту су изнета нека основна запажања о политичким оквирима српско-бугарске културне узајамности тј. хипотетички је сагледана могућа улога политичких односа као чиниоца културног распростирања у оквирима византијске цивилизације, с обзиром на променљиву црквену јурисдикцију и праксу одређеног богослужбеног обреда, римског или византијског. Као начелно повољни оквири за процесе српско-бугарског културног распростирања – тј. деловању кирилометодијевске традиције у ширем смислу – сагледавају се: – у раној фази односа (приближно од 870. до 1019. године) примери духовног и брачног сродства (Петар и Симеон, Самуило и Владимир), кратак период могуће црквене јурисдикције Бугарске над делом српских области (после 923. године), постојање контакне зоне као што је област града Раса (од краја 9. века), посебно после установљења епископије; у међуфази (од 1019. до 1235. године) то се углавном своди на деловање српског владара у Расу као ктитора и покровитеља Цркве у оквирима Охридске архиепископије (последња трећина 12. века); у каснијој фази (после 1219. односно 1235. године) основни повољан оквир представља црквена реорганизација у заједницу помесних православних аутокефалних Цркава која укључује Српску и Бугарску цркву, као и релативно бројни примери брачног сродства српских и бугарских владара, који се интензивирају почев од краја 13. века и задржавају своју важност до времена турских освајања (посебно значајна је епоха Стефана Душана и Ивана Александра), када политички оквир српско-бугарске узајамности нестаје.